Hodi nani

Sjedim i vozim se u vozu, pričam sa sestrom o nekom filmu što sam gledao, a neki malac, čitavo vrijeme trčkara gore dole, niz kupe. Onako malo distrahirajuće i tutnji previše, već mi nakon dvadesetak minuta počel ići na živce.

Ali kontam, dijete je, dosadno mu. Ali opet, roditelji bi valjda trebali pokazati malo respekta ka saputnicima. Razmišljam, dal bi ga lakat moj, onako, nenamjerno, zaustavio, i roditeljima možda skrenuo, pažnju da mu kažu da ne trčkara ko muha bez glave, jer se može povrijediti.

Dok o tome, razmišljam, sestra mi skreće pažnju kako čuje da neko kao naš da priča. Koncentrišem se na to, i čujem i ja kao da neko naš priča. Vidimo da dole na kraju kupea, neko sa malcem ovim priča. Kontamo prvo da je malac naš. Što bi onda nekako i objasnilo, pasivno, ponašanje roditelja. Ali malac, zanijemio, i ide unazad polako. Okrene se i odtrča na drugi kraj kupea gdje su mu rodielji. Prolazi opet kraj nas, ali ovaj put ne trči, već pažljivo hoda. Zastaje par metara od nas, i gleda u pravcu odakle se neko na našem malcu obraćao.

U tome se ustaje osoba, i vidimo da je neka nena (baba). Onako izgleda i nije baš najbolje, Marama joj pokriva nekako samo pola glave, ima štap i sva je u ljubičastom. Ide i priča na našem, sa malcem, koji sada ide unazad, gledajuću u nju začuđen.

“Mali princu, kom her, nani. A jesi mi sladak, mali princu. ‘odi ljubi nana.”