Zgode i nezgode s posla, “Treba mi telefon”

Spremio ga ja da obidje “imanje”, požarnu rundu da uradi. On je nestao 20-tak minuta dok sam ja švrljao po netu i ko fol radio nešto. Silazi niz stepenice, ja kontam on završio, uđe u kancelariju brblja nešto za telefon. Ja onako umoran i ne slušam ga šta priča, mahinalno uzviknem,
- Haa?
On ponovi da želi telefon.
Ja gledam u njega i kontam, što mi to govori. Zašto ne uzme telefon. Ali opet se pitam..
- Šta će mu telefon?

On mi objasni zašto će mu telefon.
Radi se o tome, kada se obilazi ova požarna runda, na jednom mjestu moraš teretnim liftom ići na jedan među-sprat gdje nemođes stepenicama stići. A čuo sam priču da se jednom zaglavio u tome liftu. Zamislio sam ga istog trena u liftu kako plače. Ne znam jel plakao, sigurno nije. Zanimljivo je to, što je onako malo plašljiv momak sam od sebe. Ne treba mu puno da ga izbaciš iz takta. Primjetio sam da se mene pravo boji, i ako nisam nikada povisio glas na njega… (ok možda jesam jednom, ali drugi put o tome)…

Otišao je do lifta tog sa telefonom, odradio to što je trebao i vraća se, ja se šalim sa njim da je dobro prošao nije se zagalvio. A on će na to,
- Nikad ne znaš šta se može trinaestog desiti.
Dodaje još da…
- Zna da je najpametnije bilo kojeg trinaestog biti kući u krevetu i ništa ne raditi.

Čudan tip. Nasmije me uvijek, ali ne zato što provaljiva, već što se provaljiva.
Provaljivao bih se i ja, ali me stid.